Vesna Marjanović -Pesme

Zagrljaj.

Ne treba grliti drvo, ni čoveka.

Dok si poželeo, već si zagrlio

njihove godove i bore, napukle

kore, sekiru koja će ih srušiti,

polomljene grane i snove, sve

crve u njima i svaki otpali list,

sva njihova cvetanja i nadanja,

veverice koje trče gore i dole,

i gnezda, svedoke ljubovanja,

svaku granu na koju se nećeš,

popeti, svaki plod koji nećeš

ubrati, svaku prošlost koje nisi

deo i nećeš to moći popraviti,

biće ti žao samo ako poželiš

da ti pod tim krošnjama sviću

zore, ali to nisu tvoje zore, to

nisu tvoje bore, niti tvoje pore.

Drvo i čoveka ne poseduje niko

Daljine.

Plivam 1075 metara za tačno

31 minut i možda neku stotinku,

sat visi na zidu, ne meri precizno.

Omamljuje me zveckanje naših

ključeva od ormarića ispod vode

(svi imamo ključeve oko članka,

dečaci plave, devojčice crvene),

trake bazena razdvajaju crveni

korali toplih mora, plave alge i

brački kamen, jarko žuti pojasi

za spasavanje utopljenika nalik

su zracima večernjeg sunca

prelomljenog na mirnoj vodi,

izranjam, brojim svoje prste,

oni napreduju ispred mojeg tela,

prave talase sitog, sivog galeba.

Niotkuda, u vodu skače u neon

zelenim gaćama crnac zanosne

brade, belih tabana, zuji mi neka

Afrika u ušima, zebre mi beže

ispred očiju, lavovi urliču ili šta

već rade, zemlja ispod mene puca

od kiše koja mesecima ne pada,

onda se stepenicama spušta

Apolon ili tako nešto, speedo ga

zateže na bokovima, odlaže flašu

sa vodom na ivicu, ima belu kapu,

tetovirane mišice, gleda na sat,

zamahuje, izgubljen je potpuno.

A onda dolazi on, čovek iz jedne

pesme, nikada ga pre nisam srela,

iste je gradje, iste frizure, stomaka

napravljenog da na njemu glave

odmaraju slučajni putnici, izvolite,

odmorite, kaže ta pesma, kada se

odmorite, idite, da, ja bih vas tu i

duže pustio, ali ima još namernika,

oprostite, moj je stomak svemir, na

mojim ramenima nema mesta za

više od dve ptice istovremeno, na

mojim nogama dva peraja, repove

sam izgubio plivajući, razumećete.

Kažem mu Velibore, zaboga, a on mi,

tu, na sred Norveške, odgovori molim,

zaista tako loše računaš morske daljine.

Lako.

Kad radim shavasanu,

moja mačka se potrese,

trči oko mene, proverava

da li dišem, grize mi palac,

obilazi oko mog mrtvog tela,

sluša da li dišem, giliče me svuda

svojim dugim, crnim, mačijim brkovima.

Ja sam toliko mrtva,

da mogu samo u sebi

da joj tiho kažem šic, šic,

ostavi me da se pravim mrtva,

tad me ne bole ledja, ni duša, peć

na drva, otkazani životi ili neželjene

posledice vakcina protiv pandemije ludila.

Ona na to podvije rep,

sedne u ćošak, od mene

na sasvim drugoj strani sobe,

prede tiho i liže svoje krzno, sve

od šapa, preko stomaka prema glavi,

i čujem je kako misli, lako je meni, imam

devet života, a ti jedan i šta ćeš sad sa njim.

Jaje.

Kada su prvi put snele jaje,

ja sam im napravila gnezdo,

odletele su i nisu se nikada

vratile ni po jaje, ni u gnezdo.

Kada su drugi put snele jaje,

ja sam mu napravila gnezdo,

odnela ga u šumu, nadala se

da će ga oni ili neko usvojiti.

Kada su treći put snele jaje,

ja sam ga bacila u smeće,

one su danima uznemireno

letele i plakale oko mene.

Ja stvarno ne znam kako da

im objasnim da nisam ptica i

da sam za njihovo potomstvo

napravila ono što čovek ume.

Već treće proleće ne odustaju

od mene i namere da poletim,

a ja ništa ne razumem, samo

me grize savest da sam mućak.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s