Viktorija Marinković (Uma Vid)

izbor iz zbirke pjesama u nastajanju – Ja sam bila utapkana zemlja

BALKAN (BILI SMO TAKO SREĆNI)

jednom sam bila džindžer

i otišla takva danijelu u beograd

živeo je na karaburmi 

a u stanu ispod njegovog živi mrtvac

mirišući na izlučevine

moralo je to nekako da se iskompenzuje

pa sam upalila vatru u njegovoj kuhinji

tako je čitava zgrada mirisala na balkan: 

čađ, izlučevine i smrt, 

na rat

na balkan

a ja sam se gospodstveno slikala,

svoje plave oči i narandžastu kosu

u međuvremenu su mi ukrali novčanik

a ja bila smirena 

jer sve moje bogatstvo nevidljivog je karaktera: 

unutrašnja lepota i elektronski novac

zamišljala sam kako je ratno stanje

jer posle rata čovek peva

zaista smo jedva imali šta da jedemo tih dana

zamišljala sam kako cela zgrada gori i ruši se na beograd

dezinfikuje to metropolsko ludilo

bilo je to, u stvari, ratno stanje;

naši unutrašnji nemiri

tako u čađavom stanu i smrdljivom beogradu

provodila sam svoju najtužniju mladost

šetali smo svuda i pevali lanu del rej,

tonuli u nesreće,

ja sam pisala sjajnu poeziju

i maštala da budem lijepa pesnikinja

I once had dream of becoming a beautiful poet

RIJEKA

jednom sam otišla u rijeku sama 

i imala crveni kofer: ako se izgubim da budem tako upadljiva

da ipak vidim sebe

kretala sam se svuda,

iz kazališta u kino, gledala čehovljevog galeba 

i s divljenjem počela da posmatram tugu:

sreća može istinski da te okrzne,

tek kada te istinski okrzne tuga

u rijeci sam shvatila da je osnovna mera života

koliko si bio hrabar da učiniš nešto neprikosnoveno

da u doba kada svi traže pripadnost nečemu

ti se zadovoljiš time da pripadaš sebi

shvatila sam samo to i ništa više

a s brda trsat gledala na živi svet s visine

jer tada sve vidiš jasnije: 

jedan ljudski stvor je premali što ga s veće visine gledaš

i sve veći što mu se više približavaš

TUGA

najtužniji su oni

koji čekaju da svane, a

još se smračilo nije

kojima je danas, a

oni su sutra

MRAČNO SRCE KOJE SVETLI

kada bi otišao

čekala bih te kao da nisi ostavio mene,

već kamen

to je moja tajna veština

baš kao kamen,

kao onaj na kojem sediš u svom dvorištu

što te diže sa zemlje, u visine

kad zaželiš da gledaš u sunce

dok se pomalja iza šuma

koje rastu oko tvojeg 

mračnog srca koje svetli

LJUBOMORA

ljubomorna sam na tebe

jer ti prvi osetiš sebe ujutro

svoje lice i kako ga umivaš

kako sklanjaš san sa svojih očiju:

ti bi da vidiš čisto, jasno

ljubomorna sam i na tvoje oči

jer one vide mene

kako ja nikad ne bih umela

i na tvoju kosu 

jer ti ona najbliže ljubi mozak

i najbolje zna šta se tamo zbiva:

da li me stvaraš ili zaista postojim

Od Omnia Mea

Renato Karamehic renaka65@gmail.com

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s